Тамо где хладни север царује...

                  Природни феномени Арктика

У најзначајније природне феномене северне поларне – Арктик - области спадају: северни магнетни пол, поларна ноћ и поларна светлост.

Планета Земља има особине огромног магнета јер комад наелектрисаног гвожђа увек магнетну иглу једним крајем оријентише према северу а другу према југу. За ову особину су знали још стари Кинези 2 000 г.п.н.е. У Европи се магнетна игла користи за оријентацију, а специјално за навигацију у бродарству од дванаестог века. Земља као и сваки магнет има магнетно поље, тј. известан простор око себе у коме се манифестују магнетне силе. Земља има два магнетна пола, од којих један лежи на северној а други на јужној полулопти. Северни магнетни пол лежи Канадском арктичком архипелагу северо-западно од Хадсоновог залива на 74 степени  с.г.ш и 100 степени з.г.д. а јужни магнетни пол лежи на Антарктику западно од Росовог мора на 68 степени ј.г.ш. и 143 степени и.г.д. Магнетни полови нису симетрично положени, па магнетна оса – замишљена права која их спаја не пролази кроз Земљин центар. Сем тога, она је у односу на Земљину осу нагнута под углом од 11 степени.

Положај магнетних полова на површини Земље постепено се мења. Непоклапање магнетних и географских полова доводи до тога да се правац магнетне игле не поклапа са правцем географског меридијана, односно магнетни меридијани – линије које се спајају у магнетним половима, секу се са географским меридијанима под извесним углом. Угао који магнетна игла заклапа с правцем географског меридијана назива се – деклинација.

Услед географског положаја северне поларне области ( Арктика), у овим пределима Сунце током године различито сија и његови зраци падају под различитим, али у основи под врло малим углом. Стога се ови предели мало загревају. На самом Северном полу Сунце је испод хоризонта од јесење до пролећне равнодневнице, а над хоризонтом од пролећне до јесење равнодневнице. Наравно, Сунце никада не залази онда када је над хоризонтом. Стога на Земљиним половима дан траје пола године а ноћ исто толико.

Међутим, уколико се више иде према нижим ширинама, утолико су разлике све веће. Тако ноћ траје: на 80 степени с.г.ш. 111 наших дана, на 75 степени с.г.ш. наших 113 дана, на 68 степени с.г.ш. наших 41 дан итд. Дуге поларне ноћи, благодарећи снежно-леденом покривачу и карактеристичној поларној светлости, нису тако мрачне као у нашим географским ширинама. У току њиховог трајања видњивост је често таква, да се може читати књига без употребе вештачког осветљења.

Поларне ноћи се поклапају са „зимом“ а дани са „летом“. Зими се температуре на Арктику могу спустити и до -60 C, па и ниже. Лети, међутим, на отвореном мору температура се може попети и до 10 C. С друге стране, за лета па и зиме су карактеристична изразита дневна колебања. Те веома нагле температурне промене, физиолошки много неповољније делују на човека него врло ниске температуре.

Поларна светлост (Аурора Бореалис) представља једну од највеличанственијих природних појава. Поларна светолст или како их Лапонци називају – Краљица северног неба – обично настају изненада, а некада ишчезавају и после неколико минута. Често, мењајући положај на небу и свој облик, сијају и по неколико часова. Јачина им не прелази јачину сјаја пуног Месеца. Само се при најјачим поларним светлостима може читати. Боја поларних светлости је обично зеленкасто жута, а зраци драперија некада имају љубичасте или црвенкасте тонове.

Поларне светлости се јављају на различитим висинама, али не мањим од 80 до 100 км. Све поларне светлости се образују у јоносфери. После детаљних проучавања поларних светлости утврђено је да се налазе на висинама од 300 до 350 км. Веома ретко поларне светлости се јављају на већим висинама. Појава и географско распрострањење поларних светлости у вези су са Земљиним магнетизмом. Оне се највише јављају око магнетних полова и поларника. Годишње се овде поларне светлости јаве око 100 пута. На северној полулопти Земље поларна светлост има приближно изглед концентричних кругова, чији центар се не поклапа са географским полом. Број поларних светлсоти из области око поларника идући према половима опада веома споро, а према нижим географским ширинама врло брзо.

Природа поларних светлости данас је потпуно објашњена. Из космичког простора у горње слојеве Земљине атмосфере улећу потоци наелектрисаних честица, углавном протона и електрона. Ове честице се крећу знатним брзинама и сударајући се са атомима и молекулима разређених гасова у горњим слојевима атмосфере предају им енергију свога кретања. То доводи до побуђивања (ексцитације) – кретања атома и молекула који сада располажу резервом енергије. Враћајући се у нормално стање „побуђени“ атоми и молекули испуштају зрачну енергију, што се са Земље види као поларна светлост.

Поларне светлости се јављају с времена на време и зависе од Сунчеве активности. Струеј наелектрисаних честица са Сунца привучене магнетним пољем Земље улазе у њен ваздушни омотач и концентришу се углавном у областима око полова. Зато су у арктичким пределима поларне светлости најћешће.

Comment Stream